Беседа Цвети

Браћо и сестре,

ми данас славимо, али истовремено и заједно са Христом улазимо, односно успињемо се ка Јерусалиму из подножја генисаретског језера где је он пре тога био са својим ученицима.

Јуче смо славили и били сведоци Лазаревог васкрсења, а данас заједно са Христом, чинимо успон ка Јерусалиму. Јуче Лазар устаје из мртвих, иако је већ 4 дана мртав лежао у гробу, како би се Исусови пратиоци уверили у свеопште васкрсење, а дан касније Исус, праћен својим ученицима и мноштвом народа, узлази ка Јерусалиму да би тамо принео себе на жртву за живот свега света. Прослављајући оба ова догађаја Црква пева: “Уверавајући нас пре Твога страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, Победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у Име Господње.”

Лазарево васкрсење је предокушај општег васкрсења и утеха, уверавање у добар исход, пре него што ће доћи до издаје, суда и страдања. Утеха људима, онима тада, који су пратили Христа и многи међу њима поверовали у њега као Спаситеља и који ће само неколико дана касније бити сведоци страшног страдања; али је утеха и нама, како бисмо и ми, пролазећи кроз недељу страдања, стално имали пред очима Лазара и сећајући се: “уверавајући нас пре Твога страдања у опште васкрсење…”

Ево, Христос нас опет, као и увек, позива да му приђемо, да пођемо за њим, да будемо спремни да страдамо, али да никада не заборавимо да ма колико и ма какво да је страдање, оно никада неће бити јаче од васкрсне победе! И ми смо сада у овој несвакидашњој атмосфери и ситуацији, која је за многе међу нама, за многе у свету, страдање. Да, не можемо се са Христом сјединити на Литургији, приморани смо на једно такво уздржање и оно нам тешко пада. Знамо ли, заиста, колико нам тешко пада? Јер, у ове свете и страдалне дане Господ нас, чини ми се, жели подсетити на то шта је у животу заиста важно, као и на то да много тога што, заслепљени својим начином живота, доживљавамо као нешто што се подразумева (породица, љубав, здравље, топли дом, сит стомак итд.) заправо све јесте дар на коме увек и свагда треба захваљивати Њему – јединоме Дародавцу свих добара! И када све ово прође, а проћи ће, и када сви дођемо у цркву да се причестимо нашим драгим Христом, да схватимо да се ни Литургија не подразумева, већ и да је и она дар, Дар највећи нама! Па кад следећи пут кажемо “не могу сада у цркву, не иде ми се” или “имам нешто прече” да се присетимо ових, уистину страдалних дана за цело човечанство, када смо вапили за Литургијом, али нисмо могли да одемо на њу. Али, можда и изнад тога, да схватимо да Литургија није само оно што се одвија у храму, већ да је то начин живота, благодарење Богу и служење ближњем, брату и сестри, свакоме човеку, јер је сваког човека Бог створио и подарио му живот. Литургија се мора, да би била спасоносна, прелити и у наш живот и онда када изађемо из порте храма.

Уђимо, дакле, заједно са Христом, у Јерусалим, молимо се, заједно са Христом, да издржимо страдање и саваскрснемо!

Данас бити хришћанин значи бити смирен, бити скрушеног срца и сву своју наду положити у Господа!

„Осана, благословен који долази у име Господње, амин!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *