PORUKA LJUBAVI, UTEHE I PODRŠKE SVOJ BRAĆI I SESTRAMA PAROHIJE AUGZBURŠKE

Draga braćo i sestre, dragi parohijani,

Situacija u kojoj se nalazimo vanredna je za sve aspekte naše svakodnevice: porodicu, posao i materijalnu sigurnost, za druženje i uopšte za sveopštu bezbednost. Za nas hrišćane, ova je situacija, čini mi se, i još vanrednija jer nas, trenutno, lišava našeg liturgijskog života, ove središnje mogućnosti da se sjedinimo sa Hristom, našim Spasiteljem.

Sasvim je jasno da je za Crkvu neprirodno i neregularno, drugim rečima – da nije normalno da se ne okuplja u Dan Gospodnji, nedeljom, i da ne prinosi beskrvnu žrtvu blagodareći Bogu „za sva znana i neznana, vidljiva i nevidljiva dobročinstva koja su nam učinjena,“ odnosno da ne ostvaruje zajednicu Tela i Krvi Hristove. Zato je ovakva situacija u pravom smislu za nas jedno vanredno stanje. Sve to, međutim, ne znači da se naša zajednica sa Bogom, time što se ne možemo okupiti na jednom mestu, automatski ukida i da Crkva prestaje da postoji. Naprotiv, mi znamo da nikakva iskušenja ovoga sveta niti mogu niti će nadvladati Crkvu jer, kako nas je sami Gospod kroz reči upućene apostolu Petru poučio, „ni vrata pakla neće je nadvladati“ (Matej, 16:18).

Mi se, kao što svi znate, nalazimo u onom jedinstvenom vremenu godine, u Velikom i Časnom postu koji prethodi Prazniku Vaskrsenja Hristovog. To je sveto vreme, vreme osvećenja, vreme tokom kojeg se još čvršće i odlučnije borimo protiv svih iskušenja, protiv strasti i navika koje nam, a to je ono najvažnije, gospodareći nama pomućuju duhovni vid i ponižavaju našu, po liku Božijem stvorenu i datu, slovesnost (razumnost). Postiti, to znači boriti se protiv svih tih strasti kako bismo otvorili čitavo svoje biće, sav svoj um i svo svoje srce za Boga. Zbog toga je važno, blagosloveno i dobro, i u ovim okolnostima u kojima nema bogosluženja te time ni pričešća, nastaviti sa postom! Ne smemo ni po koju cenu očajavati niti pomišljati da je post uzaludan ukoliko se trenutno ne možemo pričestiti. Setimo se, na primer, svete prepodobne Marije Egipćanke koja se, nakon više od 40 godina podvizavanja u pustinji, pričestila. Pa ipak, u skladu sa okolnostima u kojima malo jača ishrana može biti važna ili čak presudna za očuvanje zdravlja ili za ozdravljenje bolesnih, svako u odnosu na potrebe i po svojoj savesti može ublažiti telesni (dijetalni) aspekat posta. Pritom bi svakako trebalo pojačati molitvu i druge, duhovne, vidove posta.

Ovu veliku nepogodu koja je zadesila sve ljude, nezavisno od toga da li su hrišćani ili nisu, da li veruju u Boga ili ne, nezavisno od toga koje su nacije, boje kože, pola ili starosnog doba, trebalo bi da doživimo kao veliko iskušenje i kao ispit, kako ljubavi, tako i vere. Na prvom mestu, sećajmo se da sve biva po Božijem dopuštenju („Ne dopusti da u nepredviđenim slučajevima zaboravim da sve biva po Tvom dopuštenju“), te da je i ovo iskušenje Bog dopustio sa razlogom. To, pak, ne bi trebalo da shvatimo kao da Bog, koji voli čoveka, želi da ljudi stradaju i da im to priprema, već da On, po Svome večnome promislu, znajući sve tajne, dopušta iskušenja. Budući da iz časa u čas, a takoreći i iz minuta u minut, bivamo preplavljeni veoma različitim informacijama i da one, u svojoj raznolikosti, opsežnosti i tendencioznosti neretko mogu da još više pomute naš um i vid, mi se kao verni Hristu moramo stalno sećati najmanje četiri činjenice: 1) da sve biva po Božijem dopuštenju, 2) da u vreme posta ograničimo, između ostalog, i nekontrolisano konzumiranje informacija, ne bismo li um očistili za Onoga koji je sami Život (ali da svakako budemo budni i pomno, kao odgovorni građani, pratimo uputstva lokalnih i saveznih vlasti i lekara), 3) da je najbolji i najefikasniji način da svet činimo boljim taj da postom, autentičnom i iskrenom askezom (podvigom) i molitvom sebe saobražavamo Hristu, besmrtnom Caru i Bogu našem, i 4) da Crkvu ni vrata pakla neće nadvladati.

Ova nepogoda takođe je, kao što sam napomenuo, i veliki ispit vere i ljubavi. Naša se vera nalazi na ispitu jer smo u ovim drastičnim, krajnje neprirodnim okolnostima bez bogosluženja na ispitu da li ćemo naš crkveni život, pa i samoga Boga, doživljavati magijski i ritualno, i u tom smislu doživeti odsustvo bogosluženja kao odsustvo Boga i Božije blagodati, ILI ćemo, u skladu sa našim Predanjem, sa našim ispovedanjem vere u Spasitelja koji je radi nas postao čovek, umro i vaskrsao, verovati, osećati i znati da je on rekao „Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka. Amin!“ (Matej 28:20). Znaćemo, dakle, da je Duh Sveti svugde prisutan i sve ispunjava, kao i da Bog čini mogućim ono što je ljudima nemoguće (Matej 19:26). Ništa manje nije važno, naprotiv, presudno je važno za nas hrišćane kako ćemo svoju ljubav prema bližnjima, prema svakome čoveku, posvedočiti. U ove teške dane, koji nikome ne padaju lako, naša ljubav prema drugome posebno je stavljena na ispit. Jer, zaštiti sebe dobro je i važno, ali štititi druge od sebe, čak i od potencijalne opasnosti, uzvišenije je i govori o velikoj ljubavi koju nosimo i koju bi svojim delima trebalo da svedočimo. Dobro je biti junak, ali je još bolje, veće i blagoslovenije biti čovek, učiniti delo čojstva, a to znači upravo ljubavi! Sve to znači da bilo kakvom egoizmu nema mesta, da uklanjanjem sebe čuvamo druge, što je Bogu drago. Dela ljubavi spasavaju.

Zato, braćo i sestre po Hristu, čuvajmo sebe, ali čuvajmo isto tako i druge, pokazujući odgovornost, posvećenost svakom bližnjem, jer će Gospod naš, Isus Hristos, tako poznati da smo učenici njegovi, ako budemo imali ljubavi među sobom (Jovan 13:34–35). Drugim rečima, pazimo jedni na druge, svedočeći tako svetu svetlost Hristovu, da bi nas svet poznao kao svetlonosce! Konačno, poučeni rečima Gospodnjim, „dajemo caru carevo“ (Marko 12:17), odnosno poštujemo propise i uredbe države u kojoj živimo, te se povinujmo merama zaštite koje država preduzima, svedočeći i na taj način da smo kao hrišćani ljudi odgovorni za drugoga, pojedinca, i za društvo, zajednicu.

Naša vera, kao i naša molitva, imaju veliku moć. Znajmo da je Bog sa nama i da će uvek biti sa nama, dokle god se mi Njemu obraćamo, dokle god Ga prizivamo čistim srcem. Nema tog iskušenja koje nije prošlo i koje neće proći pa će tako i ovo. Do tada, kao i do sada i kao i uvek, molimo se Gospodu: „Upravljaj mojom voljom i nauči me da se molim, da verujem, da se nadam, da trpim, da praštam i volim. Amin.“

U Augzburgu, 21.03.2020.

Vaš paroh, o. Nenad

One thought on “PORUKA LJUBAVI, UTEHE I PODRŠKE SVOJ BRAĆI I SESTRAMA PAROHIJE AUGZBURŠKE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Please reload

Please Wait